Добро дошли на веб презентацију DOM ZDRAVLJA KRUŠEVAC   Click to listen highlighted text! Добро дошли на веб презентацију DOM ZDRAVLJA KRUŠEVAC

Хипократ

Хипократова заклетва

У часу када ступам у лекарске редове свечано обећавам,
да ћу свој живот ставити у службу хуманости.
Према својим учитељима сачуваћу дужну захвалност и поштовање.
Своје ћу звање вршити савесно и часно.
Најважније ће ми бити брига – здравље мога пацијената.
Поштоваћу тајне онога ко ми се повери.
Одржаваћу свим својим силама част и
племените традиције лекарског звања.
Моје колеге биће ми браћа.
У вршењу дужности према болеснику
неће на мене утицати никакви обзири вере,
националности, расне, политичке или класне припадности.
Апсолутно ћу поштовати људски живот,
од самог зачетка.
Ни под претњом нећу дозволити да се искористи моја
медицинска знања супротна законима хуманости.
Ово обећавам свечано, слободно, позивајући се на своју част.

Женева, 1946. године

Хипократ – отац медицине

Научна медицина, која се почела да се развија у петом веку прије Христа, у Хипократовим делима доживела је свој највећи сјај који је засенио све што је у медицини створено пре тога, а исто тако и настојања и достигнућа медицинске струке дугог низа следећих столећа.

Хипократ је рођен око године 460. пре Христа у Косу, главном граду истоименог острва на југозападу Мале Азије. Отац му је био Хераклид који га је упутио у медицину, док је филозофију учио код познатог филозофа Демокрита из Абдере.

Хипкрат је написао велики број медицинских списа који су касније сакупљени и који носе заједнички назив „Corpus Hipocraticum„.

Хипократова величина не лежи у његовој плодности и обиљу медицинских списа који обухватају сва поглавља медицине. Његова величина не лежи ни у томе што је он први аутор који је систематски обрадио целу медицину. Хипкратова величина је у начину на који је прилазио свом задатку, у темељитости и објективности његовог посматрања пацијента поред болесничке постеље, у трезвености његових закључака у погледу дијагноза и прогноза, у одбијању сваке хипотезе као тумачењу узрока болести, у сигурности и сврсисходности при избору лекова и коначно у настојању да створи етичке темеље лекарског рада.

Ако његове заслуге треба сажети у неколико речи, може се рећи: Хипократ је ослободио медицину од религија и празноверја, поставио је као темељ медицине посматрање природе и болесног човека, те створио етичке принципе на којима се темељи сав рад лекара.

Медицинска доктрина коју је основао и изградио Хипкрат, темељи се на емпирији и филозофији. Важнији и сигурнији део је емпирија – искуство стечено дугим и савесним радом, посматрањем и критичким стварањем закључака. Само оштар посматрач и необично марљив радник могао је скупити тако велико искуство као Хипократ. Филозофски темељи његове медицине су такође важни. Они служе као теоретско образложење практички стечених сазнања. Иако данашња медицина одбацује све те теорије, у своје су време оне биле необично важне јер су елиминисале сва објашњења која су природним процесима тражила узрок у натприродним појавама.

За Хипократа је болест природна појава која може имати само природне узроке. Ти узроци могу бити разноврсни: климатски фактори, сметње исхране, нездрава вода, хладноћа, и сви они изазивају у организму одређене промене које називамо болест.

Хипократова медицина настаје теоретски из учења о четири елемента које је основао грчки филозоф Емпедокло. Та четири елемента су: вода, ватра, ваздух и земља. Из њих је настало све што постоји, па и људски организам. Овим елементима одговарају четири квалитета: хладно, топло, суво и мокро. Елементе, односно њихове квалитете, спаја такозвана „пнеума“ која има седиште у срцу, одакле полази кроз вене у сваки део тела.

Главни састојци организма су четири телесна сока: крв, слуз, црна и жута жуч. И ти сокови имају одговарајуће квалитете: крв је топла, слуз је хладна, жута жуч је сува, а црна влажна. Ако су сокови исправно помешани, човек је према Хипократу здрав. Долази ли пак до поремећаја у међусобном односу сокова, настаје болест. Сокови имају утицаја и на темперамент појединог човека. Називи темперамената којима се још и данас служимо (сангвинични, флегматични, колерични, меланхолични) потичу од назива четири телесна сока. Међусобни однос сокова у организму по Хипократу регулише посебна сила коју он назива «физис» тј. природа
Хипократска медицина, дакле, води рачуна само о теелесним соковима, док чврсте елементе оставља сасвим по страни.
То је читава теорија Хипократове медицине. Све остало је у њој емпирија. Та теорија, генијална у својој једноставности, први је покушај теоретског тумачења и образлагања свих сложених збивања у здравом и болесном организму. Она је столећима владала медицинским учењем и све до 18. века служила је као темељ научне медицине.

У пракси, тј. у поступку с болесним човеком, Хипократ напушта сва теорисања и све догме. Ту се руководи искључиво по свом искуству и по резултатима свог посматрања. Ненадмашив је у описивању свих наоко неважних симптома болести који су важни за дијагностику, а које нико пре њега није примећивао. Ти описи су тако одлични и тако верни да још и данас могу да послуже као узор. Може ли се верније описати лице болесника који умире: „Нос је шиљаст, очи леже дубоко, предео слепоочнице је упао, уши су хладне и смежуране, ушне шкољке заврнуте, кожа на челу је тврда попут пергамента, напета и сува, боја читавог лица је бледа или сива попут олова“! тај класични симптом још и данас се назива „facies Hipocratica“.
Посматрање болесника и њихових симптома не служи Хипократу само у дијагностичке сврхе. Посматрајући све те многобројне знакове болести, он из њих ствара и прогностичке закључке. Међу Хипократовим делима има више њих у којима је обрађена прогностика. Та дела су међу најбољим и најврједнијим што је Хипократ икад написао.
И у погледу лечења припада Хипократу велика заслуга што је опет у лечење увео природне лекове којима су се људи служили прие емпиријске медицине. Његова се терапија састоји из једноставних средстава чији је број осим тога ограничен. То су лековите биљке које даје у различитим облицима; кувани јечам, медена вода, мешавина сирћета, меда и воде, и слични лекови којима жели да прочисти организам или да изазове повраћање, знојење или мокрење. Он пушта својим болесницима крв из вена, даје им клизме, одређује купке, а посебну важност даје дијети.
Хипократ верује у лековиту снагу природе и зато му је циљ код спровођења терапије да подупре природу у њеном настојању да успостави здраво стање у организму. Сва та средства која Хипократ примењује су у складу с његовим хуморално-патолошким схватањима: уз њихову помоћ настоји да регулише однос сокова у организму, да побољша њихово стање и излучи нездраве и шкодљиве сокове.

У тој терапији нема шема, она је индивидуално прилагођена сваком болеснику. Одређујући терапију Хипократ узима у обзир целу особеност болесника, грађу његова тела, темперамент, стање читавог организма. Хипократ стога не лечи болесне органе него болесног човека.

Хипократу је код лечења врховни принцип: „користити или барем не шкодити“!
Тај принцип је темељ високе етике која се одражава у Хипократовом односу према његовим болесницима. Интерес и добробит болесника му је првенствени и главни циљ целокупног лекарског рада и његових настојања. Непролазна је Хипократова заслуга у полагању темеља лекарске етике, која је готово непромењена задржала своје значење и своје вредности до данашњег дана. Он је први одредио и кодирао етичке принципе којима лекар мора да се руководи у вршењу свога звања, те је дао не само моралне законе којима је подвргнут ллекар у свом раду, него је детаљно описао и начин понашања с болесником, укључујући и начин разговора и облачења. Ти етички принципи најлепше су формулисани у славној Хипократовој заклетви, која се налази на челу његових дела и којом су се заклињали и још се увек заклињу сви они који се посвећују лекарском звању.

У његовим описима појединих болести виде се све одлике хипократске медицине, посебно у погледу дијагностике, прогностике и терапије. Ту налазимо изврстан опис свих оних патолошких стања и промена које су могле да се установе тадашњим методама прегледа, а таквих метода има у хипократској медицини поприлично. Најважније од тих метода су инспекција и палпација, гледање и пипање, али Хипократ се служи и слухом, слушајући различите шумове који му откривају болесне промене на плућима. Служи се и мирисом који му понекад одаје болесно стање. Помоћу тих дијагностичких метода упознао је Хипократ непрегледан низ различитих болести.

Утицај Хипократа и његове школе на развој медицинске науке био је јачи и трајнији од утицаја било које друге медицинске школе. Тај утицај започиње већ за живота самог Хипократа и добрим делом траје и данас. Хипократ је основао индуктивну, позитивну медицину, ослобођену празноверја; систематизовао је читаво искуствено знање свога времена, положио темеље лекарске етике, створио стручну терминологију која се готово у целости употребљава и данас, израдио хирургију која је остала ненадмашна до готово 19. века. Тешко би било пронаћи лекара који је више учинио за медицинско учење.
Све до данас Хипократ је остао врхунски ауторитет у медицинској науци. У временима највећих превирања у медицини, остала је хипократска медицина увек недирнута. Највећи противници култа медицинских ауторитета нису могли, а да не посустану пред величином Хипократа чији су ауторитет једино признавали. Тако је Хипократ остао до данас највећи учитељ медицине свих времена који с правом носи назив „отац медицине“.

KONTAKT

ИЗДВАЈАМО

Click to listen highlighted text!