ИСТОРИЈАТ

Први писани подаци о организованој здравственој служби y Крушевцу датирају из 1932/33. године по ослобођењу од Турака, односно када је Хатишерифом 1830. године дозвољено Србији од стране Турака да се могу формирати здравствене службе. Крушевац је крајем 1832. године ослобођен али дуги низ година био без сталног лекара и поред сталних захтева ондашње локалне власти јер домаћи лекарски кадар није постојао већ су малобројни  лекари били страни држављани  те се из тог разлога том захтеву није могло удовољити.

Из горе наведеног разлога у Крушевцу је повремено радило неколико лекара емпирика а као први лекар који је дошао у Крушевац 1837. године наводи се Антоније Славуј, магистар хирургије, што је у оно време било нешто ниже звање од лекара-физикуса. Антоније Славуј у Крушевац долази да испита и лечи оболеле војнике крушевачког гарнизона, остаје кратко где по завршеном лечењу напуста Крушевац и одлази да ради као карантински лекар и то највише у алексиначком карантину у то време најближој здравственој служби у овом крају.

Одлуком Народне скупштине од 31.05.1837. године о стварању „фундуса Шпитаљског и школског“ учињен је крупан корак на отварању и уређењу здравствених служби у Србији. Средства за фонд оснивања здравствених служби прикупљана су од читавог народа и од такса.

Годину дана касније, 1838. године од стране кнеза Милоша у Крушевац је послан да лечи оболеле од френге (сифилиса), Стојан Миленковић, о чему постоји опширна преписка крушевачког Начелства, лекара емпирика Стојана Миленковића и кнеза Милоша.

Прве лекаре, као окружне физикусе Крушевац је почео да добија од 1840. године. Према до сада расположивој документацији међу првима је био др Јован Цомпо,1841. године који је премештен из Чачка. Ткође треба споменути да је у Крушевцу 1843. године био присутан емпирик Еперидон Перини који је вршио каламљење (пелцовање) против великих богиња. 1846. године у Крушевац долази др Стеван Васић, затим 1847. године др Љубомир Радивојевић који остаје у Крушевцу до 1851. године и који је остао запажен као врло савестан и стручан лекар.

У каснијум годинама било је лекара који су поред дипломе лекара целокупне медицине имали и звање магистра хирургије, обстетриције, бабичлука и др. као што су дрПатриције Черни (1851-54), др Вагнер (1855-56), др Јосип Ланда (1862), Јосип Холец (1863-66) године и остаје једну годину и др Холец који долази у Крушевац 1863. године и остаје до 1866. године.

Персонал здравствене службе у то време се састојао од лекара и већег или мањег броја помоћног особља ( лекарских помоћника, болничара, економа). Према првом правилнику из 1932. године, који је имао 15 тачака, здравствена служба је могла да прими болеснике “ (…) на лечење који страдају од живине, лишајева, шкрофула, скорбута (…).“ У наредним годинама проширене су болести које су лечене на: колеру, шугу, срдобољу, богиње, инфлуенцу и др. Пријем и лечење болесника није био у надлежност лекара, већ искључиво у надлежности нахијских судова, под чију су управу подпадале здравствене службе. За сиромашна лица трошкове лечења сносиле су њихове општине, а по закону од 1881. године трошкови њиховог лечења падали су на терет народног санитетског фонда.

Према неким изворима тек после донетог закона из 1865. године почело се размишљати и о отварању прве стационарне здравствене службе у Крушевцу. Према неким изворима (M. Југовић) у Крушевцу је отворена прва привремена стационарна здравствена служба 1866. године у близини Лазаревог града у кући Илије Мутавџића, писара округа крушевачког. Према неким другим изворима, била је то стара турска болница  (Вертовшек). Већ при крају 1866. године из преписке која је вођена између министра финансија, Косте Цукића, Државног Совета и општине крушевачке  се види да (привремена) стационарна здравствена служба није могла удовољити тадашњим захтевима те је општина крушевачка уступила плац од свог чаира од 100 хвата дужине и 50 ширине за подизање нове, која је завршена 1867. године и то на локацији ( данашња Бирчанинова улица) коју је изабрао окружни лекар, према расположивој архивској грађи, др Јосиф Холец где је и остала све до 1922. године када је пресељена у новоизграђене зграде где се и данас налази у Косовској улици.

Пријем и лечење болесника није био од свих мештана прихваћен. Оно што пада у очи је да је она била уточиште за лечење сиромашних грађана, јер из књига умрлих не види се да су у њој лечене угледне и имућније личности. У њој су лечени махом: сиротиња, досељени надничари, служавке и слуге, скитнице, шегрти, радници и калфе, наравно и старе и изнемогле болесне особе. Лечили су се углавном само они који нису имали услова за лечење у породици, или су били без ње. Разлог зашто је то било тако је да у оно време народ се још није привикао и није имао поверења па су и бежали од оваквог вида лечења или је сматрана као „срамотно место“ јер се у то време лечење сматрало више као срамотом него као потребом.

1. априла 1922. године новоизграђене зграде се коначно завршавају и почињу пријем и лечење болесника. Иако су радови који су поверени Марку В. Ковачевићу, предузимачу из Крушевца,  на изградњи започети пред Први балкански рат због избијања I светског рата градња је обустављена а по окончању изградња је настављена али је ишла доста споро. Напокон, 1. априла 1922. године почиње пријем и лечење болесника у новим зградама у Косовској улици чији је управник био др Стеван Вишек све до 1924. године када је понзионисан. Значајан податак о раду који нам је оставио др Гер-Поповић је да је те 1922. године обављено 1080 амбулантних прегледа.

када је, на садашњој локацији Завода за јавно здравље, радило 17 лекара који су обављали амбулантну и болничку делатност.

У то време је основан и Школски диспанзер као прва издвојена служба за амбулантно лечење деце.

Непосредно после II светског рата формиран је Дом здравља са 61 радником од којих 16 лекара (9 опште праксе и 7 специјалиста – интерниста, хирурга и дерматовенеролога).

Убрзо се оснивају Антитуберкулозни диспанзер и Служба за ноћна дежурства (са 2 лекара) која је поседовала и возило тако да је већ 1955. године обављено 5.511 кућних посета.M